Kosti dinga stare 1.000 godina otkrivaju da je bio povređen, negovan i ritualno sahranjen

Ostaci drevnog dinga bacaju novo svetlo na duboku povezanost Prvih naroda Australije i ovih divljih pasa. Preci naroda Barkindži namerno su negovali i sahranili dinga uz reku Baaka (Darling), oko 1.300 kilometara zapadno od Sidneja.

Na jeziku Barkindži dingo se zove garli, a ovi psi su živeli uz narod Barkindži kao deo zajednice. Prilikom sahranjivanja psa, ljudi su s velikom pažnjom podigli humku, mesto na koje se odlažu organski ostaci. Stanovnici tog kraja nastavili su da donose ljušture rečnih školjki na humku stotinama godina nakon smrti dinga. Arheolozi smatraju da je ovo prvi put da je ovakav obred „hranjenja” posle smrti naučno dokumentovan. Nalazi su detaljno opisani u studiji objavljenoj danas u časopisu Australian Archaeology.

„Iako je narod Barkindži oduvek znao za ovaj kulturni običaj, otkriće je zaista snažno jer donosi nove pojedinosti o dubini veze između Barkindžija i dinga”, rekla je u saopštenju koautorka studije dr Ejmi Vej, arheološkinja iz Australijskog muzeja i sa univerziteta. „Ako su garli sahranjivani sa istom pažnjom i poštovanjem kakve vidimo kod ljudskih predaka, uključujući majke i starešine, to nam govori da su ove životinje bile duboko cenjene i voljene.”

Grob je prvi put uočen 2020. godine, kada su starešina naroda Barkindži, ujka Badžer Bejts, i arheolog Službe za nacionalne parkove i divlji svet Den Viter primetili kostur koji je erozija otkrila u useku pored puta. Čuvar tradicije Barkindži Dejv Dojl i starešina Barb Kvejl radili su zajedno sa istraživačima tokom analize i iskopavanja, koje je zatražio Savet aboridžinskih starešina iz Menindija. Starešine su tokom celog istraživanja usmeravale brigu o ostacima, uključujući obrede kađenja na početku iskopavanja kojima su odali počast preminulom pretku.

Mužjak dinga namerno je sahranjen u humci pored reke pre otprilike 916 do 963 godine. Imao je između četiri i sedam godina, a njegovi jako istrošeni zubi ukazuju na dug život proveden u lovu.

Zanimljivo je da je dingo imao nekoliko zaraslih povreda, među kojima su slomljena donja kost noge i polomljena rebra. Sudeći po povredama, psa je tokom lova možda šutnuo kengur. To pokazuje da je dingo verovatno preživeo zahvaljujući dugotrajnoj nezi koju su mu pružali ljudi iz naroda Barkindži.

„Ovo potvrđuje da su ove tradicije bile mnogo rasprostranjenije nego što smo nekada mislili”, dodao je koautor studije dr Lukas Kungulos, postdoktorand na Univerzitetu Zapadne Australije i saradnik Australijskog muzeja. „Dingi poput ovog garlija nisu bili samo trpljeni u blizini logora. Bili su pripitomljeni, živeli su sa ljudima i bili su deo svakodnevnog života.”

Kada je dingo uginuo, sahranjen je u humci koja je, izgleda, podignuta neposredno pre sahrane ili istovremeno sa njom. Ljudi su je potom dopunjavali stotinama godina. Starešine naroda Barkindži kažu da je to neprestano dodavanje bilo deo obreda „hranjenja” kojim se pas poštovao kao predak, i da se o ovom mestu brinulo kroz više generacija. Posle analize, ostaci dinga vraćeni su Zemlji. U starosedelačkom kontekstu reč Zemlja piše se velikim slovom jer obuhvata ne samo fizičko tlo, već i duboku duhovnu, kulturnu i društvenu dimenziju tog prostora, koja je neodvojiva od identiteta i nasleđa.

„Ovo istraživanje potvrđuje ono što je narod Barkindži oduvek znao”, rekla je dr Vej. „Veze sa životinjama, precima i Zemljom bile su duboke, promišljene i trajne.”

Izvor/ Saznaj više: popsci.com