Svinjarstvo između zaraze i uvoza: Hoće li nove generacije umesto prave šnicle jesti njenu kopiju?

I dok su požari i suša dominantno popunjavaju medijski prostor kada je reč o agraru, afrička kuga svinja tiho i sistematično već godinama ugrožava samu srž srpskog stočarstva, a ove godine je širenje zaraze doživelo svoj pik. Profesor dr Ivan Radović sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu upozorava na razmere ove krize i ukazuje na ključne sistemske propuste koji prete da nas ostave bez svinjskog mesa iz domaće proizvodnje. U otvorenom razgovoru analiziramo da li je kasno da sačuvamo domaći stočni fond ili ćemo u budućnosti biti primorani da uvozimo sve lošije alternative

Dominantno mesto u agrarnim sadržajima ovih dana okupirale su loše vesti: prvo ogroman požar u Deliblatskoj peščari, kao i na Stolovima kod Kraljeva i brojnim drugim lokacijama u Srbiji, potom katastrofalan rod soje i loš kukuruza. Nekako se čini da je u drugi plan pala priča o afričkoj kugi svinja, koja nikako ne bi smela da izmakne iz našeg fokusa. Tim povodom smo na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu otvoreno diskutovali sa prof. dr Ivanom Radovićem, stručnjakom za svinjarstvo.

Nakon osam meseci 2026. godine, pravo je vreme da podvučemo crtu kada je reč o razmerama širenja te zaraze: šta je preduzeto, šta je po Vašoj oceni bilo dobro, a gde se moglo bolje intervenisati – kako kod samih proizvođača, tako i kod državne administracije?

– Posvetio bih se pojmu koji polako zaboravljamo, a koji Evropa već uveliko briše iz zakonskih akata – a to je stočarstvo. Imamo situaciju da u pojedinim evropskim zemljama stočari potpuno gase svoju proizvodnju i dobijaju novac da se prebace na drugi vid delatnosti. Zarazne bolesti su prisutne u svim evropskim državama i neke zemlje prosto eliminišu pojam stočara i farmi. Sa druge strane, situacija kod nas je veoma nezgodna kada je u pitanju afrička kuga svinja.

To je bolest koja na ovim prostorima traje već godinama. Njena posledica je kompletna eutanazija životinja i zatvaranje zaraženog područja. Ono sa čime se Srbija suočava nije samo pitanje prehrambene industrije, već osnovne prehrambene bezbednosti. Stočarstvo je osnov opstanka sela i društvene zajednice. Ključno pitanje glasi: da li u perspektivi želimo da hranimo stanovništvo zdravom i bezbednom hranom, ili ćemo se osloniti na poluproizvode prehrambene industrije?

Afrička kuga nas je zadesila u najnepovoljnijem trenutku, kada je cena tovljenika i prasadi u prethodnim mesecima bila veoma niska. Zakoni ponude i potražnje su neminovni – pojava afričke kuge u Španiji i zatvaranje kineskog tržišta uzrokovali su da stočari u proteklom periodu ne ostvare očekivani profit.

Nakon svega ovoga, uz blagi entuzijazam što poslednjih nedelja raste cena tovljenika, mislim da država sistemski mora uraditi jednu stvar: da razdvoji komercijalne od nekomercijalnih proizvođača. Imamo veliki broj poljoprivrednih gazdinstava koja drže svega jednu ili dve krmače, odnosno jednog ili dva tovljenika. Uz prisustvo afričke kuge svinja to je izuzetno opasno. Kada nemamo kontrolisana lovišta i tačan broj divljih svinja koje su glavni prenosioci virusa, i kada imamo nekontrolisan ulazak u lovišta, rizik je ogroman. Divlje svinje borave na strnjištima, virus se zadržava u izmetu i urinu, a mašine iz polja ulaze direktno u sela i domaćinstva. Zbog toga je nemoguće biti potpuno siguran da ćemo se zaštititi, iako je neophodno primeniti sve biosigurnosne mere.

Naglašavam, proizvodnja svinja je komercijalna grana koja mora ići po određenim tehnološkim standardima. To više nije proizvodnja kakvu su vodili naši stari u zadnjim dvorištima – da se uzgoji nekoliko krmača, pa da se prodajom prasadi pokriju troškovi hrane. Država opredeljuje direktna sredstva proizvođačima, ali ja uvek stavljam akcenat na kvalitet. Kada bismo uveli procenu mesnatosti polutki na liniji klanja, ili ocenu kvaliteta kukuruza i žita, proizvođači koji ulažu u znanje i infrastrukturu dobili bi adekvatnu nagradu. Oni koji nemaju te uslove dobili bi jasne smernice kako da unaprede rad. Tako bismo iz polukomercijalne proizvodnje prešli u sistem sa preciznim tehnološkim postupcima i kontrolom kvaliteta, gde proizvođač dobija pravu cenu za svoj proizvod.

Godinama u javnosti potencirate ocenu mesnatosti na liniji klanja. Zašto je to važno?

– Danas je cena tovljenika ista za sve, bez obzira na procenat mesa. Odgajivačkim programima u poslednjih 15 godina stvorene su svinje sa izuzetno malim procentom masti. Sada imamo bezmasne svinje i problem da napravimo kvalitetne suhomesnate proizvode bez masnoće, pa masnoću moramo da uvozimo, a čvarci su postali izuzetno skupi. Klanice su sada u problemu i tu mora da se napravi konsenzus: koji procent mesnatosti zadovoljava određenu cenu, a koji vodi ka nižoj proceni. Proizvođači sa lošijim tovljenicima svakako imaju skuplju proizvodnju, jer je za kilogram masnoće potrebno tri puta više hrane nego za kilogram mesa.

Uvek treba težiti kvalitetnijoj genetici jer ona daje konačan efekat. Ali taj efekat se vidi tek kada na liniji klanja proizvođač za mesnatije grlo dobije adekvatan novac, dok za masnije grlo lošije genetike dobije nižu cenu. Ovaj sistem u kom svi dobijaju podjednako može trajati neko vreme, ali mora se napraviti strategija sa prelaznim periodom kako bi svi prilagodili proizvodnju.

Izvor/ Saznaj više: poljoprivreda.info