Braća Stojić: prvi kraljevački tanc-majstor i biciklista koji je slavu stekao – poslednjim mestom

Porodice sa mnogo dece bile su početkom XX veka u Kraljevu uobičajene. U vreme kada su se kuće punile dečjom grajom, a veliki porodični skupovi podrazumevali desetine srodnika za istim stolom, živeli su i Rista Stojić, kraljevački pekar i kafedžija, i njegova žena Mira.

Stari Kraljevčani pamtili su Ristu po dugoj sedoj bradi, beloj kosi i retkoj samarićanskoj duši, a Miru kao otresitu, vrednu domaćicu, ponekad prgavu, ali iznad svega kao majku brojne dece. Bila je to siromašna, ali dostojanstvena porodica – jedna od onih koje su, i kada im je bilo najteže, čuvale meru, ponos i radost kuće.

Rista je radio kao pekar, ali je, zapravo, dugo bio i kafedžija. Držao je kafane u selima oko Kraljeva, u Mataruškoj Banji, a potom i u gradu. Jedna od njih ostala je upamćena po neobičnom imenu – „Čija nisi bila, čija biti nećeš“. Kafanski posao mu, međutim, nije dugo donosio mir. U posao se umešala politika, gosti su se razišli, a Rista se, pritisnut brigom za veliku porodicu, okrenuo pekarskom zanatu.

Od brojne dece Riste i Mire Stojić, dvojica sinova zauzela su posebno mesto u sećanju Kraljevčana – Petar i Stojan.

Petar Stojić – čovek koji je Kraljevu doneo školu plesa

Kada je Prvi svetski rat zahvatio Srbiju, porodica Stojić uglavnom je bila na okupu. Nedostajao je Petar, najstariji sin, koji je otišao na zanat u Beograd, a zatim se javio roditeljima iz Pešte. O njegovoj sudbini Rista je tada mogao samo da brine i da se nada, govoreći da će se Petar, kao snalažljivo dete, već nekako izboriti sa životom.

Kada se rat završio, Petar se vratio u Kraljevo – lepo obučen, po poslednjoj modi, siguran u sebe i neobičnog zanata. Iz Nirnberga je doneo diplomu tanc-majstora, a već 1919. godine u kafani „Jelenac“ otvorio je prvu školu igranja u Kraljevu.

Za tadašnju varoš to je bilo pravo čudo. Mladi su učili valcer, polku, kadril, mazurku, a „Jelenac“ je brzo postao mesto okupljanja onih koji su želeli da savladaju moderne korake i pokažu ih na zabavama u „Parizu“ ili „Jugoslaviji“.

Petar je posao širio lako i sa stilom. Angažovao je muzičare da sviraju na časovima, a u posao uključio i mlađu braću. Njegova škola igranja nastavila je da živi u sećanju Kraljevčana i dugo nakon što je on napustio grad.

Nijedna od kraljevačkih devojaka koje su maštale o zgodnom tanc-majstoru nije postala njegova žena. Petar se vratio svojoj prvoj ljubavi iz Pešte i oženio se Mađaricom. Živeo je u Zemunu, gde je i umro posle Drugog svetskog rata.

Izvor/ Saznaj više: krug.rs