Ne umete da zviždite? Nije do vas, već do geometrije usta

Na Jutjubu postoji snimak iz 2019. godine na kojem sto nasumičnih ljudi pokušava da zviždi pred kamerom. Otprilike polovina ne uspeva, često spektakularno. Negde na sredini, snimak brzo prolazi kroz onih pedesetak koji uspevaju, i tu iskrsava nešto zanimljivo. Na prvi pogled svi oni prave potpuno isti oblik ustima. Ako bolje pogledate, oblik je iznenađujuće određen. Usne se blago povlače u uglovima umesto da se isture napred. U sredini ostaje mali okrugao otvor, bliži širini olovke nego širokom slovu O kakvo većina zamišlja.

Odatle sledi očigledno pitanje. Ako zviždanje zaista zahteva tačno određen oblik usta, zašto onda ne uspeva svako da ga pogodi? I još važnije, postoje li ljudi koji stvarno ne mogu da zvižde, ma koliko se trudili.

Prema rečima Franciska Ruiza, profesora mašinstva na Ilinojskom tehnološkom institutu koji proučava akustiku zviždanja, prava anatomska prepreka je retkost. Za većinu ljudi, kaže on, sve se svodi na vežbu. “Više liči na vožnju bicikla. Padnete mnogo puta, i na kraju vam pođe za rukom.”

Pravi razlozi zbog kojih neki ne mogu da zvižde

Kod malog broja ljudi određena telesna stanja zaista onemogućavaju zviždanje, bez obzira na trud. “Morate da pogodite geometriju usana, a onda i geometriju jezika naspram nepca”, kaže Ruiz. “Ako imate nekoga sa rascepom nepca, urođenim stanjem kod kojeg se krov usne duplje ne zatvara do kraja, takva osoba prosto neće moći da zviždi, jer neće moći ispravno da napravi to suženje, uzan procep kroz koji prolazi vazduh.”

Ako vas, kao i mene, pomalo užasava pomisao da nešto tako zabavno kao zviždanje uključuje geometriju, bez brige. Niko vam neće dati uglomer. Vaša usta su već vrsna u pravljenju preciznih oblika, a da vi to i ne primetite.

Izuzev rascepa nepca i drugih stanja koja utiču na oblik usne duplje, većina onih koji se muče sa zviždanjem ne suočava se sa čvrstim ne mogu. Pre je reč o stepenu, nekome ide teže nego drugome, ali retko kada je nemoguće.

Godine takođe igraju ulogu. Morin Stoun, naučnica koja se bavi govorom i profesorka emerita na Stomatološkom fakultetu Univerziteta Merilend, poredi učenje zviždanja u odraslom dobu sa usvajanjem novog jezika u poznim godinama.

“Ako odraslog čoveka preselite u novu zemlju i kažete mu da nauči novi jezik, verovatno će zauvek zadržati akcenat”, kaže ona. “Ali ako u novu zemlju preselite dete, to nije nikakav problem.”

Prelomni trenutak je, kako navodi, pubertet. Zviždanje počiva na preciznom upravljanju mišićima usana i jezika, a kada nastupi pubertet, ti isti mišići postaju manje prilagodljivi.

“Teže je, u stvari, starog psa naučiti novim trikovima”, kaže Stoun.

Kako zviždanje zapravo radi

Šta se onda dešava unutar usta dok zviždite? Prođimo kroz mehaniku uz malo zvižduka.

Zviždanje uspeva jedino ako usne i jezik oblikuju dva vrlo precizna otvora, što je delom razlog zašto se toliki broj ljudi sa njim muči. Za razliku od govora ili pevanja, ne oslanja se na glasne nabore, poznatije kao glasne žice, treperave tvorevine u grlu koje inače stvaraju zvuk dok pričate. Dok zviždite, one ostaju sasvim otvorene i nečujne.

Umesto toga, posao obavlja otvoreni prostor između grla i usana, koji naučnici nazivaju vokalni trakt. Usne napred stvaraju mali otvor, dok se zadnji deo jezika podiže ka krovu usne duplje i pravi drugi uzan procep, nešto dublje.

Vazduh koji prolazi kroz te dve tačke stvara nešto nalik sićušnoj petlji koja sama sebe održava. Jezik izaziva mali poremećaj u strujanju, koji putuje napred do usana. Taj poremećaj se odbija nazad kao pritisni talas, ponovo ulazi u usta i tu se opet susreće sa jezikom. Ponavlja se to stotinama puta u sekundi, pa se zvuk u suštini dobacuje tamo i nazad sve dok se ne ustali u jasan i ravnomeran ton.

Fizika je ista kao kada duvate preko grlića staklene flaše, nešto što smo svi radili kao deca bez mnogo razmišljanja. Zvuk ne stvara voda u flaši, već prazan vazduh iznad nje. Manje vode znači više prostora za treperenje vazduha, pa je i ton dublji. Više vode ostavlja manje prostora, pa ton postaje viši. Naučnici to zovu Helmholcov rezonator, a ispostavlja se da su usta iznenađujuće dobar primerak.

Pogađanje pravog oblika, međutim, nije ni cela priča. Prema rečima Prašanta Tamilselvama, istraživača koji sa Ruizom radi na Ilinojskom tehnološkom institutu, morate i da duvate sa taman dovoljno snage. Preslabo, i ništa se ne dešava. Prejako, i opet ne uspeva. “Postoji ona idealna tačka u kojoj se zvižduk javi”, kaže on.

Izvor/ Saznaj više: popsci.com