Kraljevdanska beseda istoričara dr Dejana Ristića

Identitetsko u baštini Nemanjića – kazivanje direktora Muzeja žrtava genocida o državotvornosti, veri, kulturi, svetosavlju ili o utrojičenom svetosavskom identitetu Srba

Povodom Kraljevdana, svečanu besedu u slavu Nemanjića, u Nardnoj biblioteci Stefan Prvovenčani kazivao je dr Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida, koji je istakao da mu je ukazana posebna čast i dodeljena izuzetna odgovornost da „baš na dan kada se svi Srbi, posebno pravoslavni hrišćani, a pre svih Kraljevčani, sa ponosom, zahvalnošću i poštovanjem prisećaju i slave velikog župana i kralja Stefana Prvovenčanog, odnosno Svetog Simona Srpskog, pred skupom uglednika izgovori – prazničnu besedu“. Kraljevdansku besedu dr Dejana Ristića objavljujemo u celosti:

„Dan istorijskog i molitvenog spomena velikog vladara ujedno je i dan grada koji u svome nazivu ponosno čuva najuzvišeniju viševekovnu kraljevsku tradiciju svekolikog srpskog naroda, kao i varoši čiji žitelji bdiju nad drevnim i svetim središtem srpske Arhiepiskopije i našeg najdugovečnijeg krunidbenog mesta.

            Polazeći od uverenja da je razdoblje Nemanjića, očaravajuće u svojoj mnogostrukoj veličanstvenosti, jedno od prvorazredno važnih i nezaobilaznih elemenata sveukupnog identiteta srpskog naroda, opredelili smo se da večeras pred vama, svesni naših skromnih znanja i sposobnosti, pokušamo da izložimo svoje poglede na jedan, makar za nas, posebno značajan segment mnogostruke baštine Nemanjića.

            O toj, svakako najznačajnijoj i najsvetijoj porodici u Srba, u prohujalim decenijama i stolećima izgovorena su i napisana mnoga vanvremenska dela. Neka nam stoga bude dozvoljeno da na taj oltar izatkan od reči i mi skrušeno i skromno priložimo našu večerašnju prazničnu besedu posvećenu identitetskom u baštini Nemanjića, odnosno odjecima nemanjićke državnotvornosti, vere, kulture i Svetosavlja u našem vremenu.

            Dragi sunarodnici i prijatelji,

            epoha čiji smo savremenici pokazuje znake idejne i sadržinske iscrpljenosti, malaksalosti i postepenog, ali konačnog smiraja. Mnoge umne glave među nama sa pravom će pretpostaviti kako svedočimo dug i bolan kraj jedne epohe koja se utapa u okean sopstvenih nedorečenosti, nesavršenosti, strateških pogrešaka i brojnih manjkavosti.

Istovremeno, te iste mudre glave dobronamerno će nas opomenuti i na to kako svedočimo zabrinjavajućem kraju jedne epohe, ali i na to da se na istorijskom horizontu, istovremeno, ni ne nazire početak nove. Stiče se utisak da čitav svet i celokupna ljudska vrsta stupaju u novi i još uži krug svojevrsnog egzistencijalnog kovitlaca koji preti da nas sve u potpunosti proguta i poništi.

Mi Srbi, obremenjeni brojnim izazovima i opasnostima, te snažne i ubrzane geostrateške promene i te kako osećamo i na sebi. Kao jedna od posebno zabrinjavajućih opasnosti javlja se pitanje utemeljenosti i izdržljivosti savremenih identiteta – složenih i prvorazredno važnih pojava koje upravo u ovo naše vreme pokazuju neobičnu, iznenađujuću i zabrinjavajuću sposobnost ubrzanih i potpuno neočekivanih promena.

Sa druge strane, bivajući po svom opredeljenju istoričar čija je iskonska potreba da poziva na sećanje, celovito i objektivno poznavanje prošlosti, osećamo potrebu da upravo na ovaj dan i u ovom slavnom kraljeimenom gradu ukažemo na jednu od, po našem mišljenju, najvećih opasnosti po naš identitet.

Naime, istrajno i temeljno primenjujući kulturu zaborava, Srbi su tokom prethodnih decenija i vekova uspeli da iz svog zajedničkog istorijskog sećanja izbrišu mnoge znamenite ličnosti, događaje i procese. Time su sami sebe, potpuno dobrovoljno, lišili dragocenih i nadasve korisnih istorijskih znanja i identitetskih iskustava koja su tokom burne nacionalne prošlosti možda mogla da u određenoj meri doprinesu makar i delimičnom ublažavanju ili potpunom izbegavanju najtragičnijih segmenata sopstvene istorije.

S tim u vezi, podsetićemo sve vas na još jednu, po našem skromnom mišljenju, veoma zabrinjavajuću pojavu. Pokazuje se da smo upravo mi Srbi, nažalost, jedini južnoslovenski narod koji je tokom prethodnih decenija pokazao neobičnu i zabrinjavajuću sposobnost identitetske deobe i svojevrsnog identitetskog krunjenja. Da budemo potpuno jasni, razdoblje koje živimo, kao i ono kome mu je prethodilo, pokazalo je kako samo od nas Srba, u poređenju sa svim ostalim južnoslovenskim narodima, nastaju potpuno nove etnije i, sledstveno tome, novi etnički identiteti.

Taj višedecenijski, a u ovo naše vreme sve ubrzaniji i opominjući proces etničkog inženjeringa, dramatično je razdrobio i oslabio srpsko identitetsko tkivo što je dovelo do zabrinjavajućih pojava koje se ogledaju u tome da su nekadašnja snažna izvorišta srpstva u neobično kratkom vremenskom periodu postala ratoborna središta negiranja, poništavanja i otvorenog proterivanja autentičnog i istorijskog srpskog identiteta u svim njegovim najznačajnijim pojavnim oblicima – etničkom, verskom, jezičkom, istorijskom, tradicijskom, običajnom…

            Stoga se pred sve nas postavlja osnovno pitanje koje u samoj svojoj suštini podrazumeva neophodnost za celovitom i multiperspektivnom analizom savremenog srpskog identiteta u svoj njegovoj sveukupnosti, kao i savremeni stepen njegovog istorijskog utemeljenja.

Drugim rečima, u kontekstu osnovne teme naše večerašnje besede koja se odnosi na identitetsko u baštini Nemanjića, želimo da pred svima vama, upravo u navečerje ovog prazničnog i svetog dana, podastremo naš snažan lični doživljaj prvorazrednog značaja identitetskog nasleđa svekolike nemanjićke epohe naše mnogostoletne prošlosti.

            Ta dva veličanstvena stoleća naše prošlosti, hronološki omeđena drugom polovinom 12. i trećom četvrtinom 14. veka, iznedrila su, zahvaljujući svetim Nemanjićima, kao i izuzetnim istorijskim ličnostima proisteklim iz srpske crkve i vlastele toga vremena, same vrhunce srednjovekovne srpske državnosti, duhovnosti, kulture, umetnosti, pismenosti…

            Državotvorci, zakonodavci, državnici, vojskovođe, diplomate, graditelji, zadužbinari, pisci, sveti Nemanjići utkali su u same temelje našeg svekolikog identiteta svevremene vrednosti i ideale koji čak i toliko vekova nakon smrti poslednjeg od njih predstavljaju determinišuće karakteristike i osobenosti pripadnika srpskog naroda.

            Usudili bismo se, stoga, da pred sve vas večeras predočimo naš snažan utisak da je prvi i svakako jedan od najznačajnijih elemenata identitetskog u baštini Nemanjića upravo njihova državotvornost.

Iako povesnica srpskog naroda jasno prepoznaje i vrednuje pojedine elemente državnosti i u prednemanjićko doba, sa punim pravom se može zaključiti kako su upravo mudri i bogougodni pripadnici prve i najslavnije srpske svetorodne dinastije uspostavili i definisali same osnove srpske državnosti tokom čitavog srednjovekovnog razdoblja, ali i kroz stoleća koja su usledila sve do naših dana.

Postepeno, istrajno i dosledno preobražavajući jednu u mnoštvu neznatnih poluautonomnih oblasti unutar moćnog Romejskog carstva u nezavisnu državu u njenom punom kapacitetu, naši slavni veliki župani, moćni kraljevi i bogom izabrani carevi tokom dvovekovnog postojanja dinastije uzdigli su malu Rašku u moćnu i snažnu Srbiju.

Mudrom i promišljenom državničkom politikom i zakonodavnom delatnošću oni su uspostavili osnovne državne okvire koji su omogućili neophodan razvoj i konačno definisanje srpskog identiteta.

            Unutar tih snažnih državnih okvira koji su se nalazili na prostoru večnog susretanja i tragičnog sukobljavanja istočnog i zapadnog hrišćanstva, ali i civilizacija, kultura, različitih i često suprotstavljenih poimanja sveta, zaraćenih ovozemaljskih sila i tradicija, sveti Nemanjići su se mudro i ispravno opredelili za Istok kao izvorište istinske hrišćanske duhovnosti.

Time su Srbi stekli još jednu mnogovekovnu i trajnu identitetsku karakteristiku koja podrazumeva istočno hrišćanstvo kao njihovo osnovno versko opredeljenje.

I upravo zahvaljujući tome što su se nekoliki među svetim Nemanjićima, uprkos realnih izazova i opasnosti koje su pretile identitetskom nestajanju i potiranju sopstvenog naroda, ispravno opredelili da svoj um i dušu daruju Istoku, otvorenost i prijemčivost pravoslavnog hrišćanstva za Drugog doprinelo je tome da se u potonjim vekovima unutar srpskog etničkog identiteta nađu i rimokatolici, muslimani, Jevreji i drugi…

Lišena potrebe i sposobnosti za versku isključivost, Srbija je u doba Nemanjića postala istinsko multietničko i multikonfesionalno središte Balkanskog poluostrva. Na srpskom vladarskom dvoru, u srpskim gradovima i u srpskim zemljama srednjega veka slobodno su živeli pravoslavni ili Rimu odani hrišćani, kao i oni koji su pripadali drevnoj judejskoj, a docnije i muhamedanskoj veri.

I tu dragocenu svevremenu vrednost i progresivno istorijsko iskustvo upravo su Nemanjići trajno uneli u naš nacionalni identitet oplemenjujući ga onime što se u novovekovnom razdoblju prepoznavalo pod pojmom pijemontizma.

            Uspostavivši državne i duhovne identitetske okvire svoje moćne države, nemanjićki vladari uzdigli su naš identitet na još viši nivo svojim brojnim zadužbinskim graditeljskim poduhvatima i podvizima, kao i prebogatom pisanom zaostavštinom koja predstavlja nepresahlo izvorište iskonske mudrosti.

Gradeći svete hramove i oltare Gospodnje za večnost, a ne za sebe, veliki župani, kraljevi i carevi iz svetog roda Nemanjića uneli su u naš identitet nestvarnu i vanvremensku uzvišenost i nepatvorenu lepotu Žiče, Hilandara, Studenice, Mileševe, Sopoćana, Svetog Ahilija, Gračanice, Banjske, Bogorodice LJeviške, Visokih Dečana, Svetih Arhangela i mnogih drugih divnih i Gospodu ugodnih molitvenih mesta.

Osim zadužbina u kamenu, iz svetog i svetlog nemanjićkog razdoblja baštinimo i predragocenu nematerijalnu baštinu koja obuhvata srpski jezik i naše nacionalno ćiriličko pismo u njihovim osnovnim karakteristikama. Žitija, povelje, pravni akti i književni sastavi različitih oblika predstavljaju jednu od najznačajnijih i trajnih zadužbina svetih Nemanjića koja se prenosi iz generacije u generaciju, sa oca na sina, kroz vreme i prostor… 

Na ovom mestu bismo posebno želeli da naglasimo to kako su, na taj način, veliki župan Stefan Nemanja i njegovi slavni potomci u same temelje srpskog identiteta postavili državu, veru i kulturu.

Vezujući ono što čine i stvaraju za Nebesa, a ne za zemlju, oni su utrojičili naš identitet na način koji se već stolećima odupire vekovima, izazovima, opasnostima i ljudskim slabostima.

Dozvolite nam, dragi prijatelji, da upravo na ovom mestu, vrednujući kulturu kao jedan od osnovnih elemenata našeg utrojičenog nacionalnog identiteta, iskažemo sopstveno viđenje te fundamentalno važne oblasti za sveukupan opstanak našeg naroda.

Kultura jeste upravo ono što predstavlja rezultat stvaralačkog pregnuća pojedinca, grupe ili čitave zajednice u konkretnom istorijskom periodu i kao takva je suštinski važna za kontinuiran i ravnomeran razvoj svakog društva. NJeno neprepoznavanje kao takve predstavlja najveću moguću grešku koju sebi, čini nam se, više ne smemo da dozvolimo.

Kultura je sveobuhvatna. Ona nadilazi svaku granicu koju čovek može da uspostavi. Kultura je sveprisutna, raznorodna i dinamična.

Kultura je sloboda. Sloboda stvaralačkog čina, izražavanja i očuvanja različitih identiteta.

Kultura je bogatstvo koje se manifestuje upravo u različitostima. Ona premošćava i prevazilazi razlike vešto ih inkorporirajući u svojevrstan mozaik koji svedoči o bogatstvu ljudskog duha i stvaralačkom pregnuću pojedinca, grupe ili, pak, čitave zajednice. Upravo stoga kultura ne može da se u punoj meri razvija u društvima koja su klaustrofobična, nedovoljno demokratična i ograničena brojnim veštačkim limitima. Kultura prkosi svakoj vrsti neslobode i ograničenja.

Braćo i sestru u duhu,

podsetimo se iznova i toga da su ljudi oduvek bili i mitotvorci. Mi smo stvorenja koja uporno tragaju za smislom. Stoga ni malo ne treba da nas čudi to što je onostrano oduvek bilo deo ljudskog iskustva. Mi težimo za trenucima zanosa. Imaginacija i istina, nestvarno i stvarno, oduvek su bile oznake za mit, za tradicionalne priče o junacima i božanstvima.

Mitsko mišljenje i praksa pomogli su ljudima da se, pored ostalog, suoče sa mogućnošću umiranja i ništavila, da svom životu daju puni smisao i da kroz sve to prođu sa određenim stepenom prihvatanja.

Logos nam, je, sa druge strane, umnogome promenio život nabolje, ali nam nije doneo i potpuni, a očekivani i priželjkivani trijumf. Iako smo, kao vrsta, tokom prethodnih epoha nesumnjivo napredovali u materijalnom smislu, može se kazati i to kako, istovremeno, nismo ostvarili nikakav suštinski pomak.

Neko će možda doći i do ispravnog zaključka da smo zbog našeg potiskivanja mitskog čak, možda, donekle i nazadovali. Uprkos svim tehničko-tehnološkim dostignućima i kontinuiranom obogaćivanju naših znanja i veština mi i dalje čeznemo za time da pređemo na ,,onu drugu stranu” svojih neposrednih okolnosti i da kročimo u to celovito istorijsko vreme, u taj snažni oblik postojanja koji nam pruža osećaj potpune ispunjenosti.

Stoga nam valja posebno naglasiti i to kako mit nikako nije i ne može biti lažan. On u sebi uvek sadrži određeni stepen istoričnosti koji vremenom biva nadograđen imaginarnim. Mitovi su nam višestruko potrebni. NJih treba dobro poznavati i ljubomorno ih čuvati.

Mit je prožet etičkim i duhovnim. NJemu se, stoga, ne može prići u isključivo profanom ambijentu.

Mit obitava u imaginarnom.

Mit je, dakle, istinit, jer je delotvoran, a ne zato što nam ukazuje na činjenice i istorijsku istinu. On je našim davnim precima predstavljao putokaz o tome šta treba da čine kako bi postali celovite ličnosti.

Mit je uvek nametao delanje.

Mit ne prenosi činjenice i podatke, već je, prvenstveno, uputstvo za ponašanje. Njegova ,,istinaʼʼ biće otkrivena isključivo tada kada se mit primeni u praksi – u obliku obreda ili etičkog sistema. Ukoliko se posmatra isključivo kako intelektualna hipoteza, mit postaje dalek i neuverljiv.

Stoga nam je posebno važno da ovim povodom ukažemo i na mitsko-tradicijsku baštinu Nemanjića koja se na najlepši i najkreativniji način nadovezuje na istorijsku zaostavštinu prve srpske svetorodne vladarske porodice. O tom predragocenom preplitanju istorijskog i mitskog, etičkog i vanvremenskog u baštini Nemanjića, moguće je govoriti i svedočiti do u beskraj.

Sa druge strane, još od epohe antičke grčke civilizacije i kulture došlo je do postepenog, ali zato trajnog unapređivanja onoga što su drevni Grci nazivali logos, odnosno logičan, pragmatičan i isključivo racionalan način mišljenja.

Logos je potpuno drugačiji od mitskog mišljenja. Za razliku od mita, logos nužno mora da se u potpunosti podudara sa (istorijskim) činjenicama.

Nasuprot mitu, logos je pragmatičan.

Međutim, i mit i logos imaju svoja ograničenja. I upravo u tome leži njihova svevremena vrednost i funkcija. Jedno bez drugog ne može. Mit ne može bez logosa i obratno.

I dok je mitu neophodno emotivno učešće ili neka vrsta obredne radnje da bi uopšte imao smisla, dotle logos pokušava da otkrije istinu pomoću brižljivog ispitivanja na način koji je prihvatljiv jedino kritičkoj inteligenciji. To stalno preplitanje i nadopunjavanje logosa i mita predstavlja dragocenu i uzbudljivu konstantu ljudske istorije i našeg sveukupnog postojanja.

Stoga, u kontekstu osnovne teme naše praznične besede koja se odnosi na identitetsko u baštini Nemanjića valja nam naglasiti i to kako  smo mi Srbi, sa pravom odbijajući da se opredelimo između istorijskog i mitskog, omogućili sebi da svoje istorijsko trajanje i sveukupan identitet uspostavimo na zdravim i stvaralačkim osnovama. Upravo zato se naša prošlost i identitet pokazuju kao svojevrsna i jedinstvena istorijsko-mitsko-tradicijska pletenica koja u sebi sadrži determinišuće elemente istinskih i vanvremenskih ideala i principa kojima mi Srbi vekovima ostajemo odani uprkos stradanjima i patnji nezamislivih razmera, ali i rodoljublju i heroizmu dostojnih najvećih junaka u svekolikoj povesnici ljudskog roda.

I baš zato, prizivajući u svoje misli u ovo praznično navečerje zadivljujuće i moćne siluete pirga Svetog Save I Srpskog unutar kompleksa drevne i svete Arhiepiskopije i Doma Spasovog u Žiči koje, po samo naizgled nestvarnom doživljaju akademika Gorana Petrovića, jednog od najznačajnijih savremenih književnih stvaralaca na čitavom srpskom etničkom prostoru, krase četiri nikejska prozora, neka nam ne bude zamereno što ćemo kroz tu piščevu imaginaciju duboko utemeljenu u stvarnoj prošlosti našeg nemanjićkog razdoblja pokušati da iz još jednog, ovoga puta tradicijskog ugla, pristupimo Svetosavlju – još jednom dragocenom elementu identitetskog u baštini Nemanjića.

Prisetimo se, na čas, ,,Opsade crkve Svetog Spasaʼʼ iz koje saznajemo i to da nam je upravo naš otac, arhiepiskop Sveti Sava I Srpski, na samom vrhu svog žičkog pirga kao svojevrsne svevremenske osmatračnice i svetionika, ostavio četiri nikejska prozora kroz koje možemo videti ono sve kako jeste, ono što je bilo i ono što će se tek zbiti, kao i ono što se našem očinjem vidu samo naizgled čini udaljenim i dalekim.

Učeći nas, po viđenju velikog književnika, sposobnostima da istovremeno posmatramo vreme prošlo i ono buduće, kao i najudaljenija prostranstva, Sveti Sava I Srpski, taj istinski otac naše srpske nacije, zavetovao je nas Srbe da delamo promišljeno i mudro, odlučno i snažno. Pokazujući nam stazu istinskog i potpunog spasenja najsvetiji među svim Nemanjićima ostavio nam je putokaz dostojanstvenog hoda kroz vreme i epohe.

U stolećima koja su usledila njegovoj ovozemaljskoj končini, ličnost Svetog Save I Srpskog postala je inspiracija književnicima, pesnicima, skulptorima, slikarima i mnogim drugim njegovim sunarodnicima…

Svaki naš pokušaj da se sa vremenske distance od bezmalo osam vekova u odnosu na vreme kada je Sveti hodio zemljom iznova progovori o Savi sa sobom nosi i veliki rizik od ponavljanja onog već odavno napisanog ili izrečenog o ličnosti koju sa pravom nazivamo istinskim ocem nacije, utemeljivačem nacionalne crkve, duhovnosti, zakonodavstva, kulture, umetnosti, arhitekture…

Stoga i danas, svaki put kada nakon nepunih osamsto godina od dana njegovog časnog upokojenja izgovorimo reč ,,Sava”, mislimo isključivo na njega.

U ovozemaljskom obličju rođen pod imenom Rastko, a u onom duhovnom, sudbinskom i večnom nazvan Savom, po uzoru na Svetog Savu Osvećenog, Anin i Nemanjin mlađi sin, od Gospoda izmoljen roditeljskom ljubavlju i usrdnom molitvom, koračao je kroz život bez puta, a put se njegovim stopama stvarao.

Arhiepiskop Sveti Sava I Srpski, utemeljivač naše crkve, a tako ga treba nazivati kako bismo ga razlikovali od njegovih časnih i dostojnih naslednika na duhovnom prestolu Srbije koji su, sledeći njegovim stopama, poneli to divno ime Sava, čitavim bićem utkao je sebe u mnogovekovno bitisanje njegovog srpskog naroda i u svaku poru srpskog identiteta, svojim delima stvarajući večni putokaz ka onom neprolaznom i apsolutnom u dobroti, plemenitosti i ljubavi.

No, iznova se vrativši toj jedinstvenoj, ljudskim umom nesavladivoj ličnosti Svetog Save I Srpskog, čini nam se da se vredi osvrnuti i na odjeke tog uistinu bogolikog bića koje je u vekovima koji su sledili njegovoj časnoj i tihoj zemaljskoj končini, do koje je došlo davne 1236. godine, predstavljalo podstrek i inspiraciju mnogim njegovim velikim saplemenicima.

Usnuvši u Gospodu pre nepunih osam stotina godina, arhiepiskop Sveti Sava I Srpski projavio se u mnogovekovnom sećanju svojih duhovnih potomaka i otelotvorio u prebogatoj narodnoj tradiciji, mitologiji, bajkama, legendama, basnama i poukama.

Ostavivši nam svoj divni ovozemaljski lik u jedinstvenom Svetiteljevom fresko-portretu koji i danas krasi unutrašnjost Doma Spasovog u Mileševi, Sava I je, smrtnim časom stupivši u večnost, sebe utkao i u reči izatkane u stihove, rime, ali i u note, glasove, boju, drvo i kamen…

Stoga se još jednom podsetimo toga da je u stolećima koja su sledila njegovoj ovozemaljskoj končini, ličnost Svetog Save I Srpskog postala nepresušna inspiracija mnogoj njegovoj duhovnoj deci i saplemenicima.

I svakom rečju, glasom, i notom, obličjem njemu posvećenom ili njime nadahnutom, mi iznova pred sobom vidimo Svetog koji nas blagim pogledom svojih neboplavih očiju posmatra sa zida mileševskog hrama. Taj blagi, ohrabrujući, ali i opominjući pogled Svetog pronalazimo u delima brojnih, i to ne samo srpskih stvaralaca koji su u prethodnim vekovima inspiraciju za ono što je večno, neprolazno i bezvremeno pronalazili u delima prvog srpskog arhiepiskopa.

Čitavim svojim bogoslovskim delom Sveti Sava I Srpski je međ’ svoje savremenike i duhovna čeda koja će tek slediti njegovim stopama sadio seme plemenitosti, čovekoljublja, hristolikosti, kao i slobode, rodoljublja, nepokora i otpora svakom obliku nepravde…

Njegove reči, zapisane u poveljama, tipicima, Zakonopravilu, brojnim bogonadahnutim poukama, u natpisima na koje nailazimo na hramovnim zidovima, na najlepši mogući način pretočene su u brojna umetnička i naučna dela koja su nadahnjivala i koja sada kuraže nas, njegove duhovne potomke.

Mudro, sa smirenjem dostojnim svetitelja kakav je sam bio i u večnosti ostao, Sveti Sava I Srpski je u Perivoju Presvete Bogorodice na Svetoj Gori Atonskoj u zemlju položio časno seme neprekinute molitve, telo svoga svetog roditelja i vladara odakle je ono u potonjim vekovima prenošeno beskrajnim prostranstvima kojima su hodili njegovi duhovni potomci i saplemenici.

To majušno, ali zato netruležno seme svetosavlja i danas donosi plodove u svemu onom časnom, plemenitom i bogonadahnutom. Iz njega je tokom prohujalih stoleća izniklo sve ono što nas istinski čini Srbima, dostojnim naslednicima Svetog.

Iznova uznoseći svoje molitve Svetom, na dan časnog usnuća u Gospodu njegovog brata i našeg svetog prvovenčanog kralja Stefana, uskliknimo s ljubavlju, poštovanjem i zahvalnošću Savi I Srpskom, svetom i velikom pastiru naroda srpskog, ali i svih onih koji su spremni da hode stazom u večnost koju nam je on svojim delima stvorio.

Dragi saplemenici,

prepoznajući i ukazujući na snažne državotvorne, duhovne i kulturne elemente identitetskog u baštini svetih Nemanjića, oplemenjene i zaokružene svetosavljem, osećamo potrebu da se, privodeći kraju ovu svoju prazničnu besedu, osvrnemo i na utisak pojedinaca da je istorija stalni proces potiranja prošlog jer razvoj nečeg novog neumitno nameće uništenje onoga što mu je prethodilo.

No, da li je to zaista tako?

Uvereni smo u to da nam najcelovitiji, najtrajniji i najispravniji odgovor na to pitanje upravo daje svevremenost identitetskog u baštini svetih Nemanjića, a pod time podrazumevamo državotvornost, veru, kulturu i svetosavlje, čijem smo istorijskom i molitvenom spomenu posvetili ovo praznično navečerje.

Konačno, u tom duhu ispunjenom svetosavskim opredeljenjem, vas, naše mile saplemenike, okupljene povodom Kraljevdana, stoga molimo da našu večerašnju prazničnu besedu primite kao skromno uzdarje ispunjeno istinskim poštovanjem, zahvalnošću i ljubavlju“ – poručio je na kraju dr Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida.

U umetničkom delu programa učestvovao je Ivan Trajković, pojac episkopa žičkog Justina.

Izvor: KRUG