Istorija Švapčića/Dimitrijevića kuće u Kraljevu duga skoro 120 godina (VIDEO)

Ova kuća jedan je od objekata stare gradske arhitekture koji su po raznim osnovama reprezentativni za minula vremena, ali o njoj – nažalost, premalo znamo; zato – poslušajte šta sve zdanje u kojem je sada Zavod za zaštitu spomenika kulture – ima da vam „kaže“

Koliko ste puta zastali pored vremešne kuće lepe fasade u kojoj se u Kraljevu sada nalazi Zavod za zaštitu spomenika kulture? Ona je jedan od objekata stare gradske arhitekture koji su po raznim osnovama reprezentativni za minula vremena, ali o njima – nažalost, premalo znamo. Gradili su je, pre skoro 120 godina Dimitrijevići koje su svi u gradu zvali Švapčići. Otkrivamo zašto, ali i – deo istorije ovog zdanja.

– Kuća porodice Dimitrijević/Švapčić podignuta je 1903. godine. Podigao ju je Dimitrije Dimitrijević sa ženom Zorkom za potrebe svoje porodice. Pretpostavlja se da je porodica Dimitrijević došla iz „preka“, to jest iz nekadašnje Austrougarske – saznajemo od Marije Đorović koja je u Zavodu za zasštitu spomenika kulture Kraljevo – konzervator istraživač (istoričar) savetnik

Pitamo: zašto su Dimitrijeviće u gradu zvali Švapčići, a naša sagovornica podseća da je u Kraljevu tog doba bilo  dosta porodica koje su se prezivale Dimitrijević, ali Švapčići nisu bili istog porekla kao ostale porodice istog prezimena:

– Dimitrijevići su se i potpisivali kao Švapčići. Na zaglavljima dokumenata koji su pripadali njihovim firmama i radnjama, stavljali su potpis Dimitrijević/Švapčić. Prema jednoj od teorija, možda su ih zvali Švapčićima zato što su došli iz Austrougarske, ali – može da se desi i da je to bilo zbog toga što su trgovali, bavili se uvozom i izvozom ne samo unutar zemlje, nego i sa državama u okruženju, pa je moguće je da su ih i zbog toga zvali Švapčićima.

Čedomir Bačkulja, istoričar umetnosti, viši konzervator – istraživač iz Zavoda za javno zdravlje Kraljevo smatra da su Dimitrijeviće zvali Švapčićima možda i zbog mode koju su sobom doneli:

– Način oblačenja, samo uređenje kuće, to što su došli iz Podunavlja (Austrougarska, po lokalizmu Švapska), karakteristike u ponašanju, sam način života, možda su im doneli prezime Švapčići.

Porodica Dimitrijević imala je šest sinova.

– Od 1916. godine četiri starija sina živela su u Švajcarskoj, dok su dvojica najmlađih ostali sa majkom Zorkom u kući. Otac je bio interniran sa viđenijim kraljevčanima u austrougarskom  logoru Nežider i jedan je od trećine Srba koji je golgote Nežidera preživeo i vratio se u Kraljevo. Zanimljivo je da su se svi iz porodice Dimitrijević vratili kući nakon Prvog svetskog rata. Ono što je karakteristično skoro za sve žene u vreme, do tada najvećeg svetskog sukoba, karakteristično je bilo i za Zorku Dimitrijević. Ona je morala silom prilika da postane glava porodice i da brine o svojim najmilijima. O tome nam svedoče dopisne karte koje se nalaze u kraljevačkom  Istorijskom arhivu. One pričaju priču o jednom veoma tužnom i tragičnom periodu, kako za porodicu Dimitrijević, tako i za Srbiju – kaže Marija Đorović.

Zorka se dopisivala sa svojim suprugom i sinovima koji su se nalazili u inostranstvu, obaveštavala ih je o stanju u Kraljevu, o stanju imovine i zdravlju dela porodice u gradu na Ibru, kaže Marija i dodaje:

– Pisala im je kako se snalaze, slala im novac, pakete, kako je umela i znala. Zahvaljujući tome što je porodica uspešno bila orijentisana na trgovinu, Dimitrijevići su postali vlasnici velikih površina zemlje, raznih objekata koje je Zorka svojom umešnošću uspevala da izdaje pod najam. Prodavala je šumu, prodavale je i takozvane espape i uspevala nekako da održi u životu svoju porodicu.

Nakon Prvog svetskog rata, u kući sa ocem i majkom ostaju tri sina. Druga tri sina ostala su u inostranstvu, neki zbog školovanja, neki zbog posla, a po završetku i Drugog svetskog rata, sa dolaskom komunista na vlast, ekonomska situacija porodice Dimitrijević počinje drastično da se menja:

– Oni ostaju bez svojih poseda, dućana, bez najvećeg dela imovine. Tako su 1978. godine u kući živeli samo najmlađi sin Kosta i njegova kćerka Zorka koji su bili prinuđeni da kuću prodaju, jer više nisu uspevali da je održavaju. Od te godine, u ovoj kući se nalazi Zavod za zaštitu spomenika kulture Kraljevo. Jedini uslov koji je porodica imala da bi kuća bila otkupljena, bio je da novi vlasnik ne promeni raspored prostorija u kući i da sve ostane onako kako je i bilo. Mi smo to do sada uspeli da ispoštujemo – ocenjuje Marija Đorović.

U svakom slučaju, kuća porodice Dimitrijević/Švapčić – i posle toliko godina, predstavlja jedan od najreprezentativnijih primeraka građanskog tipa stanovanja i arhitekture: Kao takva – nije jedina ni u kraljevačkoj Ulici cara Lazara, ali je po svom obliku, veličini, fasadnoj obradi i specifičnoj građi, pravi primerak tadašnje „arhitektonske mode“.

– Kuća je veliko, prizemno zdanje i podeljena je na glavni deo koji je okrenut ka ulici (pravougaone osnove) i na deo sa pomoćnim prostorijama. Oni iz vazduha zajedno oslikavaju ćirilično slovo „G“. Ono po čemu se u Kraljevu ova kuća prepoznaje kao reprezentativno zdanje jeste organizacija ulične fasade. Glavna fasada je koncipirana kao klasicistička fasada sa naglašenom simetrijom, definisanom centralnim rizalitom (ispustom) odnosno ispustom i dva bočna rizalita. Centralni deo između prozora je poznat po figurama takozvanih „atlanata“ koje su izlivene u kreču i cementu i koji, zapravo, daju ritmičnost toj fasadi. Fasada je u ostalim svojim dekorativnim elementima obeležena uobičajenim oblikovanja doprozornika, timpanona (trougaonih polja iznad prozora), krovnih venaca, profilisanih tako da je čitava fasada veoma razuđena. U kontrastu svetla i senke ona daje naglašenu ritmičnost i izraženu dekorativnost – ističe Čedomir Bačkulja.

Ostali delovi ove zgrade, odnosno dvorišne fasade su svedenijeg tipa i osim doprozornika – nemaju izraženih dekorativnih uticaja, dodaje naš sagovornik.

– Doprozornici su uklesani u kamenu peščaru, a „sokl“ koji je stilizovan od pravilnih kvadrata takođe je od kamena peščara. Ono što još karakteriše zgradu jeste stolarija ulaznih vrata koja su, takođe, klasicistička, koncipirana sa mnogim geometrijskim motivima i sami prozori – dupli. U kući je sačuvan i dobar deo vrednosti enterijera: oslikane su najveće prostorije, a očuvane su i stare, kaljeve „žolnai“ peći za grejanje iz čuvene fabrike keramičkih pločica iz Pečuja u Mađarskoj.

Žolnai peći su rađene od posebne vrste dekorativne gline koja je stavljana u kalupe u kojima je dobijala dekorativni oblik. Kasnije su ručno polirane, premazivane i bojene, što je bio najkvalitetniji način da – dugo traju.

Pečuj je poznat kao centar proizvodnje tih peći, a u Subotici i danas postoji jedna radionica koja se bavi popravkom takvih keramičkih kaljevih peći, ali i izgradnjom novih – savremenog dizajna.

– Oslikavanje zidova centralnih prostorija rađeno je uz pomoć modela, odnosno šablona koje su radili putujući „soboslikari“. Izbor motiva često je bio raznovrstan. Negde su to bili isključivo floralni motivi, a u ovom slučaju bili su kombinacija florlalnih i antropomorfnih motiva sa nekim elementima veduta – pejzaža, drevnih ruševina, dakle tipičnih klasicističkih i romantičnih načina uređenja soba u XIX veku. Sve to je, naravno, građeno u funkciji udobnog stanovanja sa kvalitetnim materijalima. Od takvih materijala su građena stepeništa, ograde – gelenderi i ostali delovi kuće – pojašnjava Bačkulja.

Pretpostavlja se da je nekada u kući Dimitrijevića/Švapčića bilo oslikano više soba (osim foajea i salona). Izmenjen je i nameštaj, jer nema puno primeraka originalnog pokućstva.

Kad sledeći put prošetate pored ovog zdanja – obratite pažnju na predstavu grba između prozora na središnjem delu ulične fasade na kojem se nalaze inicijali vlasnika Dimitrija Dimitrijevića.  Sada kada ste, zahvaljujući ovoj priči upoznali jedan od reprezentativnih primera građanske arhitekture sa početka XX veka – biće vam lakše da zamislite kako je nekada u ovoj kući – ključao život jedne velike porodice. Priča o njoj, priča je i o tome kako su sve promene, zapravo, samo dokaz da se vremena menjaju, a sa njim – i svi mi.

Izvor: KRUG